U poslednje vreme sam primetila da sve više tinejdžera oduzima sebi život zbog problema koje imaju.

Verovatno je presudno to što smatraju neispravnim da podele ono što osećaju sa nekim.

Naravno, deca se susreću sa mnogim problemima ali većina njih to zadrzava u sebi, smatrajući da ako ne pričaju o tome problema neće ni biti. To nije tako. Time se oni samo nagomilavaju, dok prosto ne puknemo i ne uradimo nešto kao što je samoubostvo.

Za svaki problem postoji rešenje, ali da bi se on rešio moramo da budemo iskreni prvenstveno prema sebi.

Znaci, da bismo rešili problem moramo da ga prihvatimo kako bi se suočili sa njim.

Ukoliko ne možemo sami da ga resimo U REDU JE potražiti pomoc od nekog starijeg i zrelijeg od nas, pa i stručnjaka. Zato oni i postoje, zar ne?

Svako bi trebao da vodi računa o svom mentalnom zdravlju, jer kad tad se desi nesto sto ga naruši.

Zato treba pričati o osećanjima, TO NIJE SRAMOTA! 

Dakle, u redu je da budeš tuzan/-a, uplasen/-a ili bilo kako da se osecas i ukoliko to sebi dozvoliš i podeliš sa nekim ono sto te muči već ćes se osećati mnogo bolje.

Jer kako se kaže, iskren razgovor rešava sve probleme.